Bagrem - menja klimu i namenu zemljišta

Bagrem, a naročito njegov cvet, u stvari cvast snažnog i prijatnog mirisa, bili su donedavno uobičajane pojava. Nekad su ulice u selima, čak i u gradovima, bile oivičene drvoredima ove vrste, a krošnje ošišane u oblik lopte kao u časopisu za pejzažnu arhitekturu. Ušao je u narodne pesme - "Kraj Morave beli bagrem cveta", u starogradsku muziku - "Šušti, šušti, bagrem beli svojim cvetom uvelim", a i Miloš Crnjanski u svojoj poeziji upoređuje nežnu i zaljubljenu devojku s belim bagremom.

Otkud kod nas?

Manje je poznata uloga koju je ovo drvo imalo u poljoprivredi, a to je - da samim svojim rastom i postojanjem promeni kvalitet i osobine terena na kome se razmnožava. Suprotno uvreženom mišljenju, bagrem nije nikakva "stara" niti "autohtona" vrsta. Došao je u Evropu, što znači i u Srbiju, u sedamnaestom veku. Poreklom je iz jugoistočnog dela Sjedinjenih Američkih Država, a ovamo su ga doneli, po jednoj teoriji, Turci prilikom svojih poseta Budimpešti i Beču.

Bagremov med je jedini pH neutralan i pogodan za dijabetičare

Drugi izvori tvrde da se bagrem u Evropi najpre pojavio u Francuskoj, a u Vojvodinu, kasnije i u Centralnu Srbiju, stigao preko Habzburške monarhije. Stručnjaci navode da u prirodi može da naraste po dvadeset pet metara u visinu i da podnese svakojake vremenske uslove, ledene zime i žarka leta zahvaljujući svom jakom korenju koje seže u dubinu i prilično nezahtevnom stablu, lišću i cvetu.

U pitanju je otporno i kvalitetno drvo, pogodno za brodove, drvnu građu ili parket lepe žućkaste boje - ali jednako korisno za pošumljavanje močvarnih i bujičnih terena, golih prostora i pustara. A Banat je u ta davna vremena imao sve: močvare, bujice, goleti i pustoš. Plodna zemlja se pojavila tek kasnije - zaslugom ljudskog rada i mudrog izbora drveta za sadnju. Tako se bagrem nesmetano razvijao, stvarajući bagremare, živice i prave šume, braneći zemlju od isušivanja i poplave.

Za pčele i pčelare, u davna vremena, kad su ljudi imali tek po nekoliko košnica (ko je imao više, bio je gazda i to veliki) predstavljao je spas i davao odličan med karakteristične zlatne boje i ujednačene strukture koji se i dan danas smatra lekovitim, naročito za bolesti pluća i opšti imunitet, zbog čega mu je cena tradicionalno veća od cena ostalih vrsta meda. Bagremov trn, dugačak i oštar, prema narodnom verovanju, služio je kao sredstvo protiv vampira, zamenjujući glogov trn, zabeležili su etnolozi. Izgledalo je da širenje čestara ovog drveta ništa neće ugroziti. Leti je davao hlad, zimi ogrev, lišće je služilo za hranu ovcama i kozama, a cvet - kao idealna rana paša rojevima pčela. 

Danas je samo korov?

U dvadesetom veku, naprotiv, neko se setio da proglasi bagrem "invazivnom" vrstom koja napada druge vrste i da počne velika seča i njegovo uništavanje na terenu. Rezultat: vetar i voda ubrzo su odradile svoje vraćajući na nekim područjima takozvani "les", manje plodno zemljište na kome je znatno teže organizovati poljoprivrednu proizvodnju. Redovi bagremova, potpuno jednakih i uredno ošišanih, a po tradiciji sađenih uz ivice puteva, samo su nestali.

Putevi su prošireni; drveće nikad i nikakvo nije više zasađeno na tom mestu. Godinama, gde nije postavljen asfalt, samo je prašina letela čim otopli i blato se osuši, podsećajući na večitu potrebu nekih ljudi da unište sve što mogu čim od toga ne vide (ili više ne vide) neposrednu korist. Zasluge bagrema za očuvanje zemljišta zaboravljene su velikom brzinom: on se danas posmatra maltene kao korov. Stariji su mnogo žalili zbog toga, kao i za dudovima i drugim zamalo istrebljenim vrstama. 

I sad zamiriše bagrem na ponekoj seoskoj ulici, gde je srećno izbegao sekiru i testeru, ili u kutku bašte. Poneke stare porodice još imaju u senovitim vrtovima svojih kuća one sa svetloplavim ili ljubičastim cvetovima. Sve ovo nije ni izdaleka dovoljno za pčelinju pašu, pa banatski pčelari već godinama unazad voze košnice na Frušku Goru, u Deliblatsku pešćaru, ili na Cer, gde još nikom nije palo na pamet da uništi bagremare i čestare.