Da li i koliko poljoprivrednici veruju medijima: Cene kad novinar dođe u selo, pravu vest umeju da pohvale

Koliko poljoprivrednici veruju medijima? Ne treba zaboraviti da mediji u savremenom smislu postoje - istorijski gledano - tek od nedavno. Još u prošlom veku, naročito pre velikih ratova, u mnoga sela u Srbiji novine nisu stizale. Ili su stizala dva, tri primerka za pismene ljude koji su u selu živeli: učitelja, sveštenika, eventualno šefa stanice, koji bi obično rado pročitali okupljenim seljacima šta ima novo. Drugde je dobošar, koji (obično u pratnji jednog žandarma) saziva seljane, pa im čita ili prepričava naredbu vlasti, bio jedini "medij", obično veoma efikasan.

Važna "usmena predaja"

Postojala su tada i dovoljno zabačena sela gde stanovništvo nije znalo da je stari kralj umro, a njegov sin, brat ili protivnik postao novi kralj. Uvek je postojala izuzetno važna "usmena predaja", širenje vesti razgovorom, "priča ide od usta do usta", pa su tako i ljudi u selima saznavali novosti iz drugih mesta ili većih gradova. Nekada tačne, a nekada neverovatno izmenjene u odnosu na istinu ili barem na prvu verziju. Da je počeo rat, seljaci bi nažalost prvi saznali, jer su oni sami i njihovi sinovi po pravilu prvi mobilisani.  

Danas poljoprivrednici prate medije jer su itekako svesni važnosti informacije. Podatke koji im trebaju nađu bez oklevanja, nekad iz "zvaničnih izvora", nekad iz potpuno neočekivanih kontakata. U mnogim poljoprivrednim domaćinstvima u Srbiji danas se koristi više od jednog računara, za posao, ne za igrice.

"Kako kome i kako kad"

Poljoprivrednici gledaju televiziju čim završe svoje poslove i komentarišu na društvenim mrežama. A koliko veruju medijima? Jedini pravi odgovor mogao bi da glasi: kako kome i kako kad. Stručnim časopisima veruju, a veruju i praktičaru koji je postigao zapažen uspeh u odgajanju biljaka ili životinja. Stariji poljoprivrednici često imaju posebnu simpatiju za novine ili časopis koji čitaju od mladosti, na koji su možda i pretplaćeni i rado citiraju šta su pročitali.

Za novinu koja ne daje informacije koje su potrebne poljoprivredniku, ova kategorija stanovništva nema milosti. "Izeš novine kad ništa ne piše u nji'!" (u njima), kažu nezadovoljno. Na vrlo oštre reakcije može da naiđe novina koja je kritikovala poljoprivrednike, naročito njihove proteste. S televizijom je ista stvar: kanal na kome se javlja omiljena TV kuća bukvalno je "zacementiran" na daljinskom upravljaču i poljoprivrednik će otvoreno reći da ništa osim ovog programa ne gleda niti ikom drugom veruje. Na radiju, a naročito na malom tranzistoru iz davnih vremena koji se još uvek nosi na njivu, jer ne zauzima mnogo mesta u kabini traktora i kombajna, najviše se sluša muzika, a i vesti prođu nekako.

Najčešće suzdržani

U kontaktu sa novinarima poljoprivrednici su obično uzdržani. Kazne koje su mnogi od njih dobili posle raznih protesta, blokada i drugih akcija delovale su da im se smanji poverenje u javno izgovorenu i objavljenu reč. Vole hrabre novinare ("ala im je skresao, sve u brk!“), što ne znači da će tom istom novinaru dati izjavu, naročito o "osetljivim“ stvarima zbog kojih bi mogao da se nađe na udaru institucija.

Poljoprivrednik ceni kad ekipa iz medija dođe u selo, pa prikuplja informacije "na licu mesta“, na njivi, u štali ili u vinogradu. Na dobre vesti i optimistično sročene informacije uglavnom ostaje vrlo tih, ne menjajući izraz lica, ili kratko odgovarajući "aha, važi“. Mnogo puta se desilo da optimizam brzo splasne u dodiru sa svakidašnjicom. U loše vesti - o poskupljenjima goriva, đubriva ili rezervnih delova, elementarnim nepogodama, štetočinama i politici - veruje odmah i bez obzira koji medij ih je objavio. 

A kad se ona dobra vest ipak pokaže kao tačna, može i da pozove medije i uputi pohvale. To ne biva često, ali moguće je.