Konstanca: Nada za izvoz srpskog žita ili ogledalo pogrešnih investicionih procena

Izvozni potencijali agrara su za jednu malu zemlju kao što je Srbija veoma respektabilni. Naravno, u ovom trenutku govorimo nažalost samo o izvozu u sektoru ratarskih kultura. Već gotovo celu proteklu deceniju, uz sporadična "iskakanja", Srbija je u kontinuitetu u TOP 10 najvećih svetskih izvoznika kukuruza (EU posmatramo kao jednu statističku jedinicu). Nećemo ovom prilikom ulaziti u elaboraciju o tome kako nam se desilo da izvozimo toliko mnogo kukuruza i pšenice, a istovremeno uvozimo svinjsko meso i mleko.

Fokus će nam upravo biti izvoz žitarica koji se u ovoj ekonomskoj godini može čak sasvim približiti rekordnim količinama kao što smo imali u ekonomskoj 2020/21 godini ili 2018/19 godini, odnosno biti skoro duplo veći nego u prethodnoj ekonomskoj 2022/23 giodini.

Ko to zarađuje na tuđoj grbači?

Gotovo uvek kada naši paori uđu problem da ne mogu da "zatvore" sopstvenu kalkulaciju zbog raznih okolnosti, kao što su loši vremenski uslovi, ili loša tržišna pozicija (što je slučaj ove godine), otvara se tema o tome ko zarađuje u tom čitavom tržišnom lancu ili što bi naš narod rekao "Ko to zarađuje na tuđoj grbači". Dakle, uvek se javnost nekako stavlja u poziciju da polazi iz perspektive proizvođača, odnosno poljoprivrednika. Da, to je sasvim logično, tim pre što su stvari jasne: proizvođač koji ima negativnu kalkulaciju gubi u svakom slučaju, prerađivači uglavnom zarađuju bez obzira na baznu, ulaznu cenu inputa, a prometnici zarađuju manje ili više, u zavisnosti od platežne mogućnosti tražnje.

Međutim, ne bih na mestu nezadovoljnih, oštricu kritike tako nekritički I lako upućivao ka izvoznicima. Kada imate tako odgovoran i ozbiljan posao da državu (čitaj: tržište) rešite tako velikih tržišnih viškova i održavate tržište likvidnim u manjoj ili većoj meri, onda morate da shvatite kakva je između ostalog značajna uloga koju su na sebe preuzeli izvoznici naših žitarica. Da vidimo najzad šta se dešava sa tržišnim viškovima naših žitarica koje ne završe u domaćoj preradi?

Ko to zarađuje na tuđoj grbači

Proizvodnja kukuruza, a poslednjih godina i pšenice je skoro duplo veća od domaćih potreba!

Algoritam izvoza

Da li smo se zapitali kako funkcioniše taj sistem izvoza koji je toliko važan za funkcionisanje ovog tržišta. Da bismo bolje apostrofirali značaj izvoza, možda da pođemo od pretpostavke, kako bi srpsko tržište žitarica izgledalo da izvoza nema, ili bar ne takvog koje vraća ravnotežu na tržišnoj vagi ponude i tražnje.

Jednostavno: Srbija bi se pretvrolia u jedno veliko skladište pretrpano robom sa kojom ne bismo znali šta da radimo. Nije u pitanju roba koja može da stoji neograničeno dugo. Epilog se nazire i nije uopšte optimističan. Složićemo se da je razlagati dalje ovaj scenario sasvim besmisleno, pa da ne gubimo vreme, već da vidimo kako funkcioniše taj "mistični" algoritam izvoza.

Srbija u prosečnim godinama raspolaže izvoznim potencijalom od oko dva do tri miliona tona kukuruza i oko 0,8 do jedan milion tona pšenice. Gde ova roba ide?

Kukuruz oko 60 odsto Dunavom baržama ide do Konstance, gde ga preuzimaju velike trgovinske kompanije, pa prekookeanskim brodovima put Afrike, Bliskog i Dalekog istoka, pa i do zemalja Centralne Amerike. Ostatak izvoza je namenjen Italiji pre svega, pa zemljama najbližeg okriženja (uglavnom iz CEFTA zone).

Pšenica sve do skora je bila gotovo isključivo namenjena zemljama regiona, da bi od pre tri-četiri godine Italija postala glavni kupac srpske pšenice. Promena strukture izvoza kod hlebnog zrna vidi se i po količini izvezene robe preko Konstance (preko 30 odsto izvoza) po istoj ruti kao i kukuruz. Dakle, Konstanca je primarno tržište gde većim delom završavaju srpske žitarice. Zašto je Konstanca toliko važna za srpske izvoznike?

Ima nekoliko razloga.

Prvo, do ove Rumunske luke dopremanje robe je relativno jeftino jer se ista doprema baržama Dunavskim tokom. Drugo, posle Novorosijska to je po kapacitetima najveća luka u Crnom moru (u 2023. godini preko ove luke je otpremljeno oko 92 miliona tona robe). Treći bitan razlog je taj da je Konstanca crnomorska luka sa veoma dobrom infrastrukturom. Četvrti (ili možda prvi) razlog je taj što je to po kapacitetima tražnje najlikvidnije tržište sa naglašeno dobrom konjukturom. Konačno, Konstanca je veoma bitno trgovinsko čvorište gde se nalaze najveći svetski dileri žitaricama i uljaricama, što našim trgovcima bitno podiže reference na zahtevnom svetskom tržištu.

Kako se izvozi?

Evo kratkog primera kako funkcioniše prodaja naših žitarica preko Konstance. Naš izvoznik ugovara izvesnu količinu naprimer kukuruza, jednoj od velikih multinacionalnih kompanija koja ga disponira prekookeanskim brodovima dalje do krajnjeg kupca. Taj aranžman između našeg izvoznika i kupca na Konstanci se uglavnom ugovara sa isporukom precizirano do određenog dana, na paritetu FOB luka Konstanca. Pošto je ugovorio isporuku srpski izvoznik najpre kupuje kukuruz na domaćem tržištu po ceni koja odgovara njegovoj pozitivnoj kalkulaciji i vrši koncentraciju robe na iznajmljenim baržama koje se nalaze na jednoj od naših dunavskih luka.

Barže su uglavnom kapaciteta od oko 1.200 tona. Roba se isporučuje, stiže u luku Konstanca i lageruje u neki od skladišta za šta se naravno plaća određena ležarina za svaki dan lagera. Tu se završavaju ugovorne obaveze naših izvoznika. Na prvi pogled jednostavna trgovinska transakcija. Međutim, da li je baš tako?

Cene na berzama u poslednjih mesec dana porasle. Koliko i zašto?

Iza ove naizgled jednostavne transakcije krije se niz izazova i rizika. Neki od rizika kao što su nizak vodostaj ili zaleđenost Dunava što je razlog nemogućnosti dopremanja robe u ugovorenom roku, ne mogu se kontrolisati, ali svakako dovode do plaćanja određenih penala. Sa druge strane, naši izvoznici se suočavaju sa problemom "rezervisanja" barže. Dešava se i da slaba ponuda robe nekada dovede do problema kvantitavnog obezbeđenja ugovorene količine i zbog toga "probijanja" rokova isporuke. Nije zbog toga retka pojava da izvoznici plaćaju robu i znatno iznad tržišne, kako bi popunili baržu, jer im je to manji trošak od skupih ležarina usidrenih barži.

Dakle, na neke stvari (kao što je "viša sila") se ne može uticati, ali da smo o nekim stvarima ranije mislili na neke rizike ili bolje rečeno troškove, danas bismo mogli da utičemo i kontrolišemo. Da ne ulazimo u čitavu "gomilu" problema koje bi vam sada izvoznici odmah "izrecitovali", pomenimo samo dva, po meni osnovna, a koji se tiču pre svega logistike. Prvi jeste okolnost da kapaciteti barži u vlasništvu srpskih bordara ni blizu ne zadovoljava izvozne potencijale naših tržišnih viškova.

Nijedan silos u Kontanci

Pre otprilike petnaestak godina naši izvoznici imali su na rapolaganju oko 120 barži u našem vlasništvu, ukupnog kapaciteta približno 150.000 tona. Danas srpski brodari raspolažu sa utovarnom kapacitetom od oko 80.000 - 90.000 tona, dakle skoro pa duplo manje. Druga bitna okolnost koja opterećuje izvoznu kalkulaciju naših izvoznika jeste činjenica da u luci Konstanca nemamo nijedan silos, te smo prinuđeni da plaćamo skladištarinu za skladištenje u silose inostranih vlasnika.

Ovde nije problem samo u visini troškova skladištenja, već pre svega okolnost da naši izvoznici ne mogu sa pouzdanošću da računaju na skladištenje robe u terminima koji njima odgovaraju. Inače, poslednji kapacitet u luci Konstanca od 108.000 tona u vlasništvu neke srpske kompanije (EAST POINT) prodat je još 2011. godine. Iako je 2010. godine najavljeno proširenje kapaciteta silosa na 150.000 tona poslovna odluka ove kompanije samo godinu dana kasnije je dovela do toga da srpski izvoznici nemaju nijedan izvozni terminal u vlasništvu srpskih kompanija.

Kako pronaći kupca?

Treba li podsećati u kakvim vremenima se danas nalazimo? Nasušna potreba naših proizvođača, pa potom i trgovaca i izvoznika jeste rešiti enigmu kako pronaći kupca, isporučiti mu robu i rešiti se na vreme tržišnih viškova. A šta znači imati tržišne viškove koje imate kome ali nemate kako da otpremite, najbolje nam govori slučaj Ukrajine. Kolaps ukrajinske poljoprivrede leži upravo u okolnostima da ova velika agrarna sila nema način kako da isporuči svoje žitarice. Naravno, glavni uzrok znamo svi I neprimereno je poređenje bilo koje zemlje izvoznice sa Ukrajinom u ovom trenutku, ali ovo samo navodim kao primer da problem logistike nekada ume da bude mnogo veći od same proizvodnje ili cene ili pronalaženje kupaca.

Zbog svega toga moramo se zapitati da li smo smeli da dopustimo da toliko spustimo svoje transportne mogućnosti za rečni transport i izgubimo skladišne kapacitete na tako značajnom trgovinskom čvorištu kao što je Konstanca?

Paori, ne zaboravite: ako padne izvoz, i ako se izvoznici povuku sa tržišta, likvidnost tržišta značajno pada, a samim tim i cena vaših proizvoda. Zbog toga odnose sa velikim trgovcima i izvoznicima treba negovati i razvijati ih na partnerskom nivou.

Poslednji podaci o martovskom izvozu kukuruza i pšenice ulivaju optimizam da se posle naglog pada izvoza preko Konstance u ekonomskoj 2022/23 godini, izvoz u ekonomskoj 2023/24 preko ove za nas tako značajne luke na Crnom moru, vratio na nivo višegodišnjih proseka. Tako je od ukupnog izvoza kukuruza od oktobra prošle godine do marta ove godine od 1.120.215 tona, preko Konstance izvezeno 620.454 tona (55,40 odsto), odnosno od ukupnog izvoza pšenice u periodu jul 2023. - mart 2024. od 843.479 tona preko ove luke izvezeno 313.293 tona ove robe
(37,10 odsto).

Ja bih na kraju ipak poželeo da za deset godina govorimo o otvaranju novih tržišta za izvoz mesa, mesnih prerađevina, mleka, sireva, polusmrznutih peciva, ulja… a ne da nas muči problem kako se rešiti tržišnih viškova kukuruza i pšenice.