Osim što su žeteoci radili po cele duge dane, ponekad i noću, umeli su i da se provesele kad posao za taj dan bude završen. Kako su sazvežđa dobijala imena po poljoprivrednim radovima?
Kad počnu žetelačke svečanosti u selima, svašta može da se vidi i čuje. Žetva je u stara vremena, baš kao i danas, trajala - dok ne bude završena. Nekad bi za ovaj velik posao, naročito kod gazde koji ima mnogo zemlje, bile potrebne nedelje i mnogo ljudi, čak i kad je mehanizacija ušla u "igru", a kamoli u doba srpa i kose.
Radeći po cele bogovetne dane, od svitanja pa do mrkle noći, nekad i uz fenjere, žeteoci bi umeli i da se sprijatelje. Obedovali su zajedno, spavali pod vedrim nebom, jer teško da bi ih gospodar žetve pustio da noće u njegovim prostorijama, a društvo je svakako bilo mešovito, oba pola i sve generacije, tako da je povoda za šale i zadirkivanja bilo sasvim dovoljno.
Običaj da žeteoci pevaju beleži još Vuk Stefanović Karadžić i njihove pesme objavljuje kao posebnu kategoriju, "pjesme žetelačke". Istu praksu zadržali su svi etnolozi, etnografi i etnomuzikolozi posle Vuka, a najbolje im je kad lično prisustvuju žetvi pa "na licu mesta" beleže stihove i melodije iz raznih krajeva.
Poznate su pesme "Nadžnjeva se momče i devojče" i "Ječam žito seme plemenito", ali, ima ih mnogo koje su odavno izašle iz običaja tako da mogu da se čuju jedino kad nastupaju folklorna društva. Lepu pesmu iz južne Srbije o devojci Pipirevki (Leptirici) koja se upravo na žetvi zaljubila, uprkos majčinoj zabrani, pa pre završetka žetve odbegla za momka, retko ko zna, ona još može da se nađe u zbirkama narodne poezije.
Ako je gazda slabo hranio žeteoce, oni bi zapevali "Duga dana u zla gospodara / ne da sesti niti počinuti / sastavio ručak i večeru!" U selima Vojvodine u ovakvim prilikama pevalo se "Miš pokupi mobu da požanje proju / pa zakolje mrava, debeloga brava / još se čudi moba, što je masna čorba!" Ovo obično nije bilo po volji gazdama, te su se pravile da uopšte ne čuju socijalnu kritiku izraženu kroz pesmu.
A kad se rad za taj dan završi sa spuštanjem noći, žetelice i žeteoci pričali su priče, obično šaljive (jer, kome je do tragičnog sadržaja posle celodnevnog teškog fizičkog napora) a umeli su, tu, na njivi, da za čas pripreme i odigraju amatersku dramu. Našle bi se tu gajde, tamburica dangubica, kasnije harmonika. Bez bine, zavese, bez ikakvog rekvizita, bez svetlosnih i tonskih efekata, u svojoj odeći za rad, ljudi su glumili sadržaj koji su prepričavali.
Ovo je nesumnjivo vrlo stara običajna praksa nazvana "salašarsko pozorište", što je prevod mađarskog izraza sa istim značenjem. Salašarsko pozorište uživa velik ugled u nekim seoskim sredinama i na dobrom je putu da uđe u kulturnu baštinu.
Pravnik iz Kikinde, gajdaš i skupljač narodnih umotvorina Branislav Zarić, prikupio je za života značajan sadržaj ove vrste u selima severnog Banata u saradnji sa ženskom etno grupom "Bećaruše", a mnoga njegova istraživanja realizovana su u obliku etnološkog filma. Za primer, monolog žene koja tokom žetve priča i istovremeno glumi za veselo društvo svojih drugarica:
"Kažem ja mužu: Stevo, ako još jedared dođeš kući ožderan, ja ću te živog sa’raniti! On se smije, ne veruje mi. Jedno veče, evo njega, opet pijan k’o zemlja. Nije ni stig’o do kreveta, izvrn’o se već u konku (hodniku) i zahrkao. E, reko’ ja, sad ćeš ti viditi! Uzmem ono veliko drveno korito, pa prebacim preko njega, a ja stanem odozgo. Steva ne mrda, hrče li hrče. Ja stojim, onako, na koritu. Noć vedra, topla, samo se zrikavci čuju. Tek, odjednom, prestade moj Steva da hrče, poče da lupka odozdo po koritu - svuda drvo. Pita "ima li koga?" "Nema", kažem mu ja, "ti si umro i sa’ranili su te!" "A ko si ti ?" , pita on. "Ja sam sveti Petar", kažem ja. A on: "ej, sveti Petre, možeš li da mi nabaviš po‘ litre rakije, vratiću ti kad moji dođu na pogreb".
Kad se žetva završi, sledilo je opšte slavlje sa veseljem i obilnom večerom uz dosta alkohola, obično domaćeg porekla. Iz starih vremena ostao je i običaj da se sazvežđa vidljiva tokom vedrih letnjih noći zovu Kosci, Žetelice i Plastilice, za ilustraciju koliko je poljoprivreda bila važna nekadašnjim ljudima.
Tagovi
Autorka