Tamo gde ovca legne - tu kuću gradi

Ovca je, prema raspoloživim podacima, pripitomljena pre oko 8.000 godina, u južnoj i jugoistočnoj Aziji, odakle se širila po svetu. Spadala je u prva platežna sredstva u doba razvoja trgovine. Nastala je domestifikacijom divljih muflona, a od te prvobitne vrste ljudi su odgajili preko dve stotine rasa ovaca.

Podnosi hladnu klimu, jak vetar, ali i vrućinu. Živi na planinama i u ravnicama. Nema velike zahteve, a daje u izobilju mleko, meso, kožu i vunu. U Srbiji u ovom trenutku ljudi gaje oko 1.640.000 ovaca i ova vrsta pripada grupi retkih životinja čiji se broj za poslednje dve godine uvećao, za čitavih 1,5 odsto. 

Sve od nje čoveku je na korist

Prosečan srpski seljak veoma se obraduje kad čuje da ovaj broj raste te da sve više domaćinstava gaji ovce, a veoma uznemiri u slučaju manjeg gajenja, jer to, po starom uverenju, sluti na veliku nesreću. Ova životinja užive veliko poštovanje kod poljoprivednika jer "sve od nje čoveku je na korist".

Verovanje je da na području gde će se obavljati radovi, pa onde gde one legnu da prespavaju, tamo je "čisto mesto" pogodno za ljudski boravak i napredak. Bolesna deca i odrasli uvijani su u ovčije kože i to je, prema opštem ubeđenju, pomagalo. Od kože se pravila odeća, često bez skidanja vune, topli gunjevi, pršnjaci i opaklije, to jest velike kabanice koje pokrivaju čobanina od temena do tabana i savršeno ga brane od hladnoće i kiše.

"Nije opaklija nego dobraklija, opak bio ko joj ružno ime dao!", kaže stočar u "Pop Ćiri i pop Spiri" Stevana Sremca. Od vune se, vrlo složenim postupkom, pravi osnovna sirovina za nastanak tkanina i čuvenih ćilima. Vuna je jedinstvena u modnoj industriji i ne može da se zameni nikakvim drugim vlaknom. Koliki ugled je ovca imala, svedoči stih iz narodne pesme "kad nestane ovce i pšenice / nastanuće pošljednje vrijeme" - što znači, nestaće svet.

Izašla iz raja

Zastupljena je i u umetnosti: na mnogim slikama sa istorijskom temom vidi se i ona, obično negde u uglu. Pominje se mnogo i u lirskim narodnim pesmama: "Osu se nebo zvezdama i ravno polje ovcama" (Banat), "Tera čoban ovčice" (zapadna Srbija), "Čuvam ovce kraj zelene jove", "Oj, ovčare beli jaganjčare" itd. Prema priči iz južne Srbije, kad su ljudi isterani iz raja, ovca je dobrovoljno pošla za njima, da im se nađe. Iako nije ništa zgrešila i niko je nije izbacio, bezazlena životinja napustila je raj i nastanila se s ljudima.

Obezbeđuje im, tokom svog životnog ciklusa, vunu od koje se pravi odeća i mleko, za sir i druge proizvode. Bar polovina od broja jaganjaca koje ovca ojagnji za života završi kao svečano jelo na prazničnoj gozbi. Sušena ovčetina bila je jedan od prvih artikala koje je srednjevekovna Srbija izvozila, prvenstveno u Dubrovnik. U pravoslavlju i katoličanstvu vernici se nazivaju "božjim stadom" ili "božjim ovcama", za ilustraciju dobrote i strpljivosti ovog ljupkog stvorenja, dok je jagnje u celom hrišćanstvu simbol žrtvovanja za druge.

U islamu, meso, mleko i ostali proizvodi od ovce su dozvoljene namirnice. Čak i u vrlo strogim pravilima jevrejske ishrane ovčetina je dopuštena, pod uslovom da je pravilno pripremljena (košer ili halal kod muslimana). Svetski gledano, gde god se ne jede svinjetina, ljudi troše više ovčetine.

Najviše ovaca na planeti ima Australija - po 150 na svakog stanovnika.