Zlatne ruke i naoštren alat za žetvu

Pred svaku žetvu, običaj svih poljoprivrednika bio je i ostao da se sve alatke potrebne za ovaj veliki posao provere, po potrebi osposobe i pripreme tako da sijaju. Žetva ječma, raži, pšenice pa zobi odvijala se u kratkom roku, kako koja žitarica dozreva, a zapošljavala je svu kućnu čeljad uz nadničare ili mobu, tamo gde gazdinstvo ima više zemlje.

U stara vremena osnovni alat za žetvu bio je srp, šalov, kosir ili kosijer, kako se već gde naziva, polukružan komad metala, s jedne strane naoštren, s druge uglavljen u drveni rukohvat. Navodno je prvobitni srp bio od naoštrenog kamena, a tek kasnije se pojavio metalni deo.

Ovaj alat koristi se za žetvu još od početaka poljoprivrede i obrade metala (Egipat, Mesopotamija, zemlje "Plodnog polumeseca"), a Srbi seljaci upotrebljavali su ga u nekim krajevima do polovine 20. veka.

Tema je narodnih pesama

Srp se pominje u narodnim pesmama, gde devojka žanje "zlatnom rukom i srebrnim srpom", a etnolozi i pisci realisti ostavili su svedočenje kako se Srbi opiru uvođenju kose u žetelački posao (na primer, pripovetka "U dobri čas hajduci" Laze Lazarevića). Srpovi se u međuvremenu nisu preselili u muzeje i etnografske zbirke, proizvode se i koriste i danas (čak savremeni proizvođači nude veoma kvalitetne i aerodinamične), ali, žetva srpom još može da se vidi samo na manifestacijama narodnog stvaralaštva u okviru žetvenih svečanosti.

Davne 1841. godine jedan veleposednik iz okoline Sombora izračunao je da 140 radnika sa kosama obave žetvu njegovih useva na 300 hektara za četiri dana dok bi radnicima sa srpom za isti posao i na istoj površini trebalo dve nedelje. Pre sto godina srp i kosa ravnopravno su ulazili u njivu, muškarci sa kosama, žene sa srpovima. Kosu je trebalo "otklepati" ili otkovati, to jest pripremiti je za rad uz pomoć alata koji se zovu vodir, brus, gladalica, "babica", tako da je sečivo tokom žetve naoštreno kao žilet.

U toku žetve svi ovi alati još su se dodatno oštrili prilikom svake od retkih pauza. Užad za vezivanje snopova požnjevenih žitarica žene su plele na licu mesta, na samoj njivi, "za rose", to jest dok su strukovi savitljivi od rose. Velikim grabuljama, mnogo većim od današnjih baštenskih grabulja, ili kukom, žene su prikupljale otkos i vezivale u snopove, snopove denule u "krstine", četiri puta po dva, tako da budu što manje izloženi kiši ako padne, a odozgo je stavljan deveti snop, "gornjak" ili "pop". 

Pojava prvih žetelica i popularnog "Zmaja"

Prve mehaničke žetelice pojavile su se na imanjima najimućnijih vlasnika polovinom 19. veka, da bi polovinom 20. veka stigli prvi američki kombajni, a šezdesetih godina i oni iz domaće proizvodnje, popularni "Zmaj".  

Prvu vršalicu napravio je škotski inženjer Endru Majkls 1786. godine. Ovu prvu vršalicu, malih dimenzija i nevelike snage, pokretali su ljudi ručno ili su je vukli konji, ali, pre nego što je ušla u posao, vršidba žita obavljala se ručno, mlatilicom, što je produžavalo i otežavalo rad. Računa se da je upotreba vršalice skratila ceo poduhvat žetve za otprilike četvrtinu.

Prve vršalice u Srbiji pojavile su se u selima Vojvodine kad su već bile na parni pogon i predstavljale pravu atrakciju za stanovništvo, naročito za decu. Ondašnja vršalica sastojala se od parne mašine, dreša za odvajanje žita od stabljike i kasnije dodatog elevatora, koji razbacuje slamu. Prašina je letela na sve strane, svi su žurili da što pre smeste usev u odgovarajuće prostorije, da ne propadne, naročito od kiše.

Kad bi ceo posao bio završen, nekadašnji poljoprivrednici, baš kao i današnji, nesumnjivo bi odahnuli. Onda je počinjalo slavlje, sa veseljem do zore. 

U međuvremenu su poljoprivredni alati u velikoj meri mehanizovani, proizvođači izbacuju na tržište sve bolje kombajne i ostale mašine, jedino se suština nije promenila: žetva je i dalje velik, zahtevan posao, koji traži mnogo ljudskog rada.